Balada za mog oca

Ioan Carmazan visiting Monument of the Unknown Hero Avala Serbia.               October 2017

Prvi put na srpskom jeziku,sa dopustenjem autora Ioana Carmazana, rezisera, pisca I nadasve čoveka, koga su nazvali Rumunski Bulgakov.

Veliko hvala Snežani i Predragu Jovicicu na pomoci oko prevoda. 

Ioan Carmazan 

Balada za mog oca 

Kad osetim ceznju za tobom, oce, uguram prste u zadnjicu I pomirisem ih. I onda se setim tvojih velikih ruku koje su skoro uvek mirisale na izmet.Češao si guzu, verovatno zbog glista, ili hemoroida. Sa tvojim velikim rukama, koje su mirisale na izmet, ponekad si me tokom letnjih večeri, milovao po glavi, i stavljao u krilo i pričao mi priče sa ratišta. U mom dečijem umu oživljavale su ratne scene, lepe bele Ruskinje koje si voleo, tvoj prst desne noge slomljen od metka i kojeg si čuvao u svom rancu kao dokaz onoga što Bog daje, a zatim surovo uzima. Imao si sjaj u očima, radost priče koje niko nikada neće više oživeti (u mojoj glavi).

Sedim i razmišljam da je ovo prvi put nakon mnogo godina posle tvoje smrti, kada mi nedostaješ. Ponekad je sudbina  nepravedna u odnosima roditelja i dece. Kada su roditelji mladi, snažni, kada su veseli, puni života I nade, deca su ili nerođena ili suviše mlada da bi razumela nešto i uživala u snazi roditelja. Kasnije, kada deca odrastu, roditelji su već prošli pola sveta, oni su već otrcani, istrošeni zbog svih mizerija, iznureni, ponekad umorni. 

Ja sam dete rođeno pod stare dane. Ti si, tata, imao 38 godina, a mama 36.  1948 godine, dve godine nakon velike suše u Moldaviji, mogao sam da se ne rodim, da ne budem željen. Ti si hteo dečaka, oduvek si želeo sina i tome si se nadao. Bila je nedelja, 27. juni 1948. godine, bilo je 6 sati popodne, imao si proslavu u školi u Satkinezu. Stajao si iza zavese, prateci predstavu dece, kad je neko sa strane iznenada viknuo: "Sofija je rodila, dobio si sina!!" Mnogo godina kasnije, kada si mi prepricavao ovaj dogadaj uvek bi stao I, za trenutak, ne bi znao sta dalje da mi kazes.Verovatno si mi hteo nesto reci sto nemoze da se isprica. I ovo se uvek zavrsavalo sa: "Sofija je rodila, dobio si sina" i duga, duga pauza, kao jedno iznenađenje, kao božanstvo.

Kasnije sam razumeo tadašnju tišinu tvog glasa, mnogo kasnije, kada sam odrastao I kad bih ponekad ulovio tvoj pogled pun ponosa. Imao si sina, bio je veliki. Napunio je 18 godina. Napunio je 20 godina.

Ponekad pomislim, oče, da kad bih bio pas, imao bih sedam i po godina. Umro si u 71 godini, tako da ako bi ti bio pas, imao bi 10 godina. Ponosan pas, dlakav, sedokos, malo tužan, rezigniran, koji se smuca po komšiluku ne uspevajuči da nađe svoje mesto. Žudeo si za kućom na selu, možda u predgrađu, odakle bi se videla šuma. Nisam dugo vremena shvatao gde si lutao, onda kada bi povremeno nestajao od kuće a mama bi me zvala sva zabrinuta. To je bila tvoja mala tajna koju sam saznao posle tvoje smrti. Tada, one noći kada si umro kad sam došao kuci u jedan iza ponoci nekim otrcanim vozom, naisao sam na pet, šest starih ciganki, koje su, obučene u crno, plakale tiho. Pitao sam u strahu majku i ona, iznemogla od plača, sedeci u kuhinji, ne mogavsi da te vidi mrtvog, rekla mi je kroz suze: "One su prijateljice tvoga oca." A onda sam se setio jednog događaja čiji značaj sam sada shvatio. Vratio se Fane Kioru, strah naselja Izvor, iz zatvora kući. Bio bi oko mesec dana kod kuce, a onda bi ponovo nešto zabrljao i vratio se u zatvor. Komšiluk je bio oprezan, Fane je krao pse I farbao bi ih od bele u - crnu boju, od crne – u belu, posebno pudle, igrao je fudbal sa decom iz komšiluka i svi su mislili da se smirio. I jednog dana, kada sam s tobom dolazio kući, Fane je stao, pozdravio mene a tebi poljubio ruku rekavsi: "Ljubim ruke Gospodine Profesore". Ti si ga pomilovao po glavi, a on ti je ponovo poljubio ruku. I to je bilo sve. Dakle, ti si bio Gospodin Profesor koji je pisao razglednice sinovima ciganki iz komsiluka koji su bili u zatvoru. One, većina njih, bile su nepismene, I diktirale su tebi, a ti sa tvojim urednim, velikim, lepim rukopisom, koji si naučio u Visoj Školi za Nastavnike iz Temišvara, pokušavao si da stavis I nešto od jecaja i suza koje su pratile te reči. Fane se nije vratio iz zatvora, oče, njegovo ime su pojeli psi, naselje je bilo srušeno, svet je bio propao. Verovatno su stare ciganke takođe umrle i nista nije ostalo, jedino ovaj dogadjaj u mom psećem umu, psa koji ima sedam I po godina.

I meni su ispali zubi, tata, i ja sam počeo da tražim mesta sa suncem, počelo je da mi bude dovoljna činija hrane i prostirka i ponekad, kad ustanem ujutro, mislim na rečenicu koju si mi rekao: “Moje je ime Karmazan i stavio sam pero u ruke 10.000 dece. Ja sam uradio svoju dužnost, da i ti uradiš svoju! "Zvuči kao pretnja, kao podsticaj i sada kad pomislim na ovu frazu, vidim ručice dece i jednu veliku ruku koja ponekad miriše na govno, koja stavlja olovku deci, stavlja je između malih, krhkih prstiju i počinje da povlaci linije po  papiru .

Možda se ne bih rodio, tata, da pradeda Joan Karmazan nije to hteo. Onda, jednom, metafizički govoreći, ja sam rođen od semena njegove volje da se ne izgubi ime, da nepažnja i rđa ne pojedu ime. Znaš dobro da je došao u Bokšu, obogatio se, to si mi ti pricao, da je imao tri žene I da nije mogao imati dece. Njegova poslednja supruga, Milica, srpkinja, sa kojom je sahranjen na pravoslavnom groblju u Bokši, bila je lepa žena, ponosna i milostiva. Pevala je na svadbama, krštenjima i u horu pravoslavne crkve. I sada dolazi trenutak mog prvog rođenja, metafizički govoreći. Dakle, jednog jesenjeg dana u popodnevnim satima ,   posle dugih razgovora sa Milicom, ukrcao se u jedan mali voz, i krenuo za Iliju, zapravo Uleš, kod njegovog brata Antonija, koji je bio gradonačelnik i imao jedanaestoro kceri, sa skrivenom željom da usvoji jednu, da je dovede u Bokšu, da mu rodi jedno unuče koje ce on usvojiti dati mu ime Karmazan, onda, mislim, ja koji pišem ove redove, namignuo sam svetu, svetu magle i plazme, nada i iluzija.

 

A usvojena devojka je baka Rozalija, rođeni unuk, prvi rođeni, si ti, oče, ti nosiš ime Carmazan, a ja sam samo pocetak prvog mosta preko vremena. Most polazi posle mene, jer imam tri sina. Tako se piše istorija jednog naroda, ponekad na putu sveta, zime, nade, nemira, straha, beznađa. Suze i jecaji, patnja i bolesti, zablude i lutajuće duše. Mrtvi i živi mešaju se tokom godina kao u krugu od krede, preko kojeg kiše i vreme ostavljaju brazde svetlosti. A šta bismo drugo bili, na kraju krajeva, ako ne ograničene iluzije u ništavilu vremena i prostora? Male tačke u svemiru pokušavajući da ostavimo iza sebe mrvicu svetlosti.

Ponekad mislim na pse. Kada su štenad, slatka su, svi ih maze, uče gde da seru, gde da piške, a zatim porastu, izostre zube - ponekad čak i grizu ruku koja ih je hranila, ulaze u borbu, u život. Muče se tuku se, nose tragove borbe na nozdrvama. Odjednom, nevidljivo, prvi im zub ispadne, gube dlaku, pogled je blaži, oči počinju da suze. Jedu manje, laju manje, jure kucke sve ređe, skrivaju se kad seru. Čuju sve češće sove nocu. Kiša ih umara, sneg ih plaši, drvece u cvatu ih deprimira, ptice ih nerviraju, sa drugim psima komuniciraju sve ređe. Usamljeni i tužni broje svoje godine sakrivene između zvezda.

Možda je takav život čoveka, ali Bog mu je dao sedam puta više nego jednum psu, i radosti i patnje, da mu bude dovoljno! Za jedan ljudski život.

 

I tako, neprimetno, rađamo se malo po malo iz podočnjaka vremena. Jednom u Satchinezu 27. juna 1948. godine, drugi put u Bokši kada sam prvi put dobio batina od tebe, imao sam 5 ili 6 godina, istukao si me kajišem i izbacio me napolje sa golim dupetom da me vidi svet za nauk. Zatim sam prvi put držao devojku za ruku, posle sam stavio ruku na vlaznu ribu, potom seks sa jednom devojkom usavsi u nju svim svojim bićem. Takođe se zvala Rozalia, bila je udata, ja sam bio štene, učenik XI-og razreda. Posle sam se zaljubio,  patio iz ljubavi, a onda se sunce pojavilo, devojku koju sam  voleo volela je i ona mene  I verovatno tu mi se promenila sudbina. Počeo sam da ludujem po svetu, kao konj bez ulara, jasuci život kao za sedam života, osećao sam se besmrtno, vredjao sam cinično, nemarno, svuda oko mene. I jednog dana sam se oženio, rodio mi se prvi sin i neprimetno prohujao je danak rodjenju. Sledilo je ostalo. Izgubio sam prvi zub, umro si ti, umrla je mama! I danas, u 54toj godini, sedim i čekam, stražar na granici života, verovatno da se sretnem u snu sa utrobom majke. 

Možda mi je jednog dana Bog ugurao maramicu u usta i šamarom izvukao sve zube kao zmiji. Tu i tamo, po neki krnjak, tako da ne mogu da grizem. Učinilo se njemu da sam otrovan, da ujedajući naokolo kvarim harmoniju sveta. Ponekad stavljam protezu i izlazim u svet; proteza sirotica, samo proteza, mec, dva kao u boksu. I gotovo.

 

Ponekad mislim da su svi ovi problemi sa svetom samo ples proteza, u kojem Bog prisustvuje stežući u rukama veliku maramicu punu zuba. Zubi sveta čiju sujetu i osvetoljubivost Bog ne može više da savlada. I onda pljus - noću, tajno, u snu, tiho, nevidljivo, bez bola (ah, ponekad moraju da žive i zubari) postajemo zmije koje se uvijaju predate na prsten života. Tek smo u kolevci I već nas obdaruju starim nasleđem i dobra i zla. Verovatno zbog toga nam se oprošta činjenica da smo živi 

 

Mudrost ne donosi bogzna kakvu korist čoveku. Pametni ljudi, bez obzira koliko su pametni, ne stignu puno dalje od glupih, čak ponekad jesu I imaju i mnogo manje od njih. I to zato što u životu ne postoji prostor koji vodi daleko, daleko: raširiš ruke i pljus, naletio si ili na sunce, ili na maglu. Za neke ljude zaborav ima dubok džep, tako dubok, da izdasno zaboravljaju   istinskom titanskom snagom Školu samopoštovanja, osnovnu školu života ne završavaju nikada. Stalno ostaju ponavljači, ponavljaju razred, ponovo krenu iz početka I, na kraju, ne vrede više od pisljiva boba ili prelepe, ali mlitave pičke Ležu sa nadom da san ne zastareva, zaboravljajući da za san buđenje je neka vrsta smrti.

 

I tako prevareni, zaboravljeni od života, ispreplecemo se na stepenicama sudbine, pokušavajući da preživimo nemar, zaborav. Bolest, motor svega i smrt, pomirenje sa samim sobom, sa svetom, jedino nas podsete da je svemir napravljen od suprotnosti. Ravnoteža sveta je u ovom ogromnom impulsu koji čini da svake sekunde na zemlji se jedan rodi, jedan umre, da drugi bude nesrećan, treći da bude očajan, da se upare dvoje, treći da bude voljen, četvrti da voli. Šta je više od jedne sekunde u svemiru, jer sve što postoji, nažalost, postoji jedino dok je naša savest živa.

 

Nosim ponekad u meni jedno nedefinisano osećanje tuge, tuga koja verovatno dolazi od nekud iz tišine šume iz Ulesa, tamo gde je moj pradeda Antonije, u maglovitim jutrima, lutao kroz voćnjake, ili moguće iz usnivanja vinograda Vršca, gde bi moj deda po majci, Krstica Bakić pušio svoju cigaretu nesvesno sanjajući svoga nećaka, to jest mene, kao nešto nerođeno, neimenovano, ali prisutno u njegovoj duši kao nemir koji dolazi od nekud izvan sveta. Ljudska duša može da migrira u magli budućnosti, može razlikovati, u prastaroj magmi predaka, zacetke naroda, pupoljke budućeg života, ali ona, nema I gluva duša ispred sudbine ne može govoriti. Ljudski jezik nema moć I snagu jezika životinja, čija tišina i čudjenja sakupljeni u hiljade strahota, stihije su ugladile, poboljšale postavši kristalno jasnim. Kristal tišine, vrhovni znak jezgra inteligencije - razumevanja sveta.

 

Ponekad mislim, oče, da šta može biti ovaj splet sudbina, mrtvih i živih u mom narodu, nego moj život, koji živim ponekad nesvesno, mešanjući dobro i loše, ljubav i mržnju, očajanje i sanjarenje, kukavičluk i hrabrost. Jesam jedino seme koje nosi vetar, seme daha, čuđenja, patnja onih koji su bili pre mene i onih koji dolaze posle mene. Nemoj slučajno misliti, tata, da sam počeo da pišem pisma I unucima, onima još nerođenim, čak i ako dobro razmislim o pradedi Joanu Karmazanu, trebalo bi da se I ja ukrcam u voz, da idem I da im donesem vecitu mladost , travu zveri, travu zaborava, koren života, koren poniznosti, koren svih korena, bez traga i leka, izgubljen negde u osovini sveta, u naborima sudbine desetine i stotine hiljada ljudi koji su do sada prošetali ovom zemljom, od kada je Adam zagrizao jabuku i kad ga je Eva, gola, prekrivena pramenovima, gledala mameci ga. Iskušenje iz kojeg nesvesno svi proisticemo, jer na kraj puta šta smo više od daha i spoja koji ponekad traje nekoliko sekundi, minuta, vrhovni gest koji je Bog izmislio na zemlji da bi produžio na neodređeno vreme bolest i poniženje, degradaciju, mržnju i nasilje, glad i nebrigu, bede sveta koje, ko u retorti, izgaraju na vratima zemlje moleći za trenutak milosti.

Vreme tvog života prošlo je kao u jednom trenu, 70 okruglih godina nisu sada, tata, kad se osvrnem u senci istorije, kada se sve raspalo i saznali smo istinu, nista drugo nego sinteza tri reči: cirevi na dupetu, sifilis, paranoja. Sve patnje, sumnje, zamke i poniženja svvalile su se na tebe u 34toj godini, bio si rođen 1910. godine, tako da si '44  imao 34 godina, svi strahovi i strepnje jednog režima su pali na tebe, na ceo svet, prateci bat ruskih čizama, čuđenja i ekspanzije vremena, zaustavljeno vreme, zamrznuto u poražavajućem čudu onog starog časovničara kojem je jedan Rus stavio pištolj na teme , dao mu veliki sat sa klatnom  i naredio: "do sutra da mi uradiš 20 rucnih satova”. I on časovničar, zbunjen i uplašen, izvukao je iz fioke vremena 20 malih satova očistio , podmazao, pustio ih u rad , ranivši njihovo mirovanje dugačko kao život; zaboravljeno u  komodi ravnodušnosti, oni su ionako 25 godina pokazivali tačno vreme dva puta dnevno, jer jedan zaustavljen sat, sat sa umrlim kazaljkama, utrnulim, dva puta dnevno pokazuje tačno vreme. Sutradan  je Rus  stavio, osmehnuvsi se sa svojim velikim zlatnim zubom, zlato verovatno  procurelo kroz prste od Kvočke sa zlatnim pilićima, svih 20 malih satova na desnu  I levu ruku, do lakta i iznad, nasmešio se, pljunuo duvan kroz zube i otišao zvižducuci. Na putu iza njega, dvadeset I jedan zamrznuti trenutak naše istorije udarao je ritam, istorije ovoga naroda, stavljenog na raskršće sudbine između Rusa i Turaka, Gota i Ostrogota, Huna, Avara, Gepida i Slovena, Bugara, Pečenjeza, Mađara i Kumana, Tatara i Romana. Nešto od taloga njihovog znoja, nešto od njihovog semena, mirisa mineralnog i biljnog, ulilo se bez naše volje u našu krv. I naš sretni Rus zaustavio se na trenutak pored ograde pravoslavne crkve, izvukao svoju frulu, cicak osušen od vetrova stepa, pogođen sibirskim zimama, balsamovan mirisima votke i duvana i pišao je dugo. To je bilo blago pišanje, koje je razbijalo sleđenu tišinu sveta, I zvuk pišanja se čuo do Bukurešta, Praga, Varšave, Sofije, zato, da bi  svet zapamtio bolesnu zutu mešavinu, smrdljivu na amonijak, na demagoške govore, na Staljina i Lenjina, na Trockog i Beriju.

Ponekad pomislim da je život trka. Trcis i sudbina iza tebe brekče, pokušavajući da te uhvati. Jednog nađe na wc šolji, serući, drugog u krevetu spavajući, jednog nađe u srži života polegavsi ženu, drugog kao svileni konac zaglavljen jezikom u dupetu sefa. Možeš se kriti koliko hoćeš, dolazi dan kada te ona pronadje, pomazi te po glavi i ponizno te pošalje kod Petra, kod Svetog Petra!

Jednog je sudbina pronašla u frižideru. To, je kao ironija trenutka. Prica se da su jednog jutra, dan posle Uskrsa, na vratima Raja, pokucala tri pokojnika pokušavajući da uđu. Sveti Petar mamuran posle noćne žurke, gleda iznenađeno, otvara im i nezainteresovano sluša njihovu priču:

Ja, kaže prvi, ja sam bio budala, poslušao sam takozvanog prijatelja i otišao brzo kući da uhvatim ženu na delu. Kada sam ušao, zaista, moja žena je bila gola, ali stranog muškarca nigde. Pretresao sam ormar, radnu sobu, krevet, ispod kreveta, ispod ormara, šta da ti kažem, pretresao sam celu kuću. Nervozan, izasao sam na balkon da udahnem malo vazduha, bio sam jako nervozan. Živeo sam na 7. spratu, zapalio sam cigaretu i odjednom vidim: dve ruke zakačene za moj balkon. Uđem u kuću, uzmem sekiru i zvek, opalim po prstima, gledam kao kreten kako pada telo bednika. Vidim kako se zakači za drvo, zatim pade i slomi jednu nogu  pa, hramajući, pokušava da pobegne. Jako nervozan, ulazim u kuću i sa velikim naporom, dizem frižider i tresnem ga po glavi. Zbog napora, uđem u kuću I dobijem infarct. Sveti Petar se prekrsti. "Bože, taj svakako nije pročitao Boccaciev Decameron" misli Petar u svojoj glavi.

"Ti?" I pogleda sledećeg.

Ja sam, kaže drugi, u penziji. Živim u stambenoj zgradi, na 8-mom spratu, imam balkon i na njemu  gajim cveće. Čitav staklenik pun cveća. Juče, u popodnevnim satima, izašao sam na balkon da zalijem cveće. Zalio sam ih, očistio a zatim sam pokušao da vratim cvet puzavicu koji je pao sa balkona. Ne znam kako za ime Boga, okliznuo sam se i, ocajan, zakačim se rukama za balkon 7-mog sprata. I eto moje tragedije. Prvi put me je neko posekao r sekirom, a zatim, nakon što sam pao preko drveta i slomio nogu, našao sam se sa frižiderom po glavi.

"Ti?" počeše se Sveti Petar, gledajući trećeg.

Ja, kaže ovaj, bio sam kod jedne, voleo sam je, dobar komad, čoveče, šta da ti kažem, kad tamo, hopa! kaže ona, došao mi muž"! Nisam imao vremena ni da se osvestim, stao sam za trenutak i hop Uskocih u frižider.

I tako, za jedan tren, najnedužnijeg od svih nas, sudbina ga našla čak I u frižideru.

Čaušeskua je, oče, našla   sudbina u helikopteru. Bio je da jebe svet na krovu CK. Spustili su ga u Targoviste i odatle, u oklopnom transporteru, setali tamo-amo da bi mu narod izgubio trag I senku. Da si ga video kako je silazio iz transportera, ulovljeni seljak, subara mu spala na oči I on, pokretom pastira Miorice, oče, vraca je na glavu. Taj trenutak prastare poniznosti vredi videti, proživeti.

Zatim su ga streljali kao psa, na dan Božića i mrtvog šetali ceo dan, od straha niko nije znao gde da ga ostavi. I njega, i nju. A uveče su ih stavili  na fudbalski stadion Ghencea, pod ceradom i ostavili ih na travi ceo dan i celu noć da se izlije iz njih sok paranoje i moći, da nikne trava, da procveta seme maja, oj joj, koliko mrtvih i koliko krvi, koliko poniženja i patnje, koliko kosti, srca sahranjenih u grb rumunske zastave. Srp i čekić, udui nebriga, clitoris i seme koje je prodavala u mladosti Elena Čaušesku na stanici u Gaesti. Prah I pepeo je dobio ovaj narod, tata.

Video sam sliku Lenjina, oče, dve godine pre njegove smrti, držali su ga skrivenog da ga ne bi video narod, pojeli ga rđa i sifilis. Veliki učitelj koga si  ti I tvoji djaci proslavljali pesmom, onih 10,000 kojima si ti stavio olovku u ruku, imao je lice dudovog lista koji su pojele svilene bube laži sa kojima je balsamovao svet, sa kojima je hladnokrvno ubio desetina hiljada, milione ljudi. Ispljuvak njihove smrti, onaj koji izlazi iz usta nakon što umreš, bio je sav iscureo preko njegovog izobličenog () lica. Pogled mu je bio prazan, gledao je, tako, u dupe onog sveta, kojeg je  proganjao, srušio, razbijene porodice, ljudi ubijeni bez razloga, lutanja i neprospavane noći. Mučenje I uzdasi. Njegovo ime i sada jedu rajski psj. Njegovo ime i sifilis iz legende.

Marksa je tako bolelo dupe, tata, imao je neke velike cireve, zrele po dupetu, i zbog bola, nije mogao da spava. U besanim noćima razmišljao je o dobrobiti čovečanstva i, tako, oče, između cireva, gnoja, dupeta i sluškinje sa kojom je živeo, blagoslovio nas je, tebe, celu tvoju generaciju sa njegovim genijalnim sjajnim ucenjem

Jedan trenutak je istorija krvarila, vreme je vrisnulo  od očaja, vode su se izlile, šume su se zamrzle, cveće je uvenulo, konji su rzali, samo su ljudi pognuli glavu i postrojeni u vremenskoj koloni, od poniznosti strpali su jezik u dupe šefa I šef u dupe šefa i tako kolone savijenih uspavanih, lizući jedan drugome dupe  kao u produzenom krugu od Bukurešta do Moskve, Varšave, Praga, Sofije, Tirane.

Kao u igri domina prohujale su godine tvog života, tvoje generacije i sada, gledajući u oči moje dece, tvojih unuka, oče, ja ne mogu ništa drugo da im pričam osim o cirevima na dupetu, sifilisu, paranoji. Toliko. Ništa više.

Ne znam da li sam pisac, oče, mešam i ja reči, spajam ih i usklađujem, tek tako. Ne znam da li zaista znam da pričam, ali se osećam obavezan da ti pišem, da ti kažem posebno ono što sam saznao posle tvoje smrti, činjenice koje si ti možda znao, naslućivao, ili jednostavno, živeci,  naučio da se klanjaš (čuvaš) njihovog secanja.

Sada znam sigurno da godinu dana nakon što je stigla vest da je prvi muž moje majke Sofije, Petru Lungu, umro na bojnom polju, tako da godinu dana nakon što je majka dobila zemlju kao ratna udovica, vas dvoje, ti i mama, saznali ste u Temišvaru, na nekoj konferenciji zaa nastavnike, da bi on mogao biti živ i da je u Stranoj Legiji. Niste rekli nikome ništa, ti si već bio u braku sa mamom, mama je bila trudna sa mnom, bila je vaša mala tajna, tajna koja vas je pratila celog života sve do jednog dana. Jednog dana juna meseca, mnogo godina kasnije, kada sam već bio student druge godine fakulteta i primio pismo upućeno na adresu gde sam stanovao, adresa koja je bila adresa moja sestre Vere, zapravo kćerke čoveka nestalog na bojnom polju, pismo u kojem je Petre Lungu pisao Veri da je dobro, i zdravo, da je u Vijetnamu, da ima 13 dece sa vijetnamkom, deca se zovu Čing-Floarea Hing Petar i tako dalje. Petru Lungu je pisao da želi da dođe u Rumuniju da vidi Veru, da, eto, može doći sada, vremena su se promenila, itd.

Vera, moja sestra po majci, već dve godine kako je pobegla u Francusku i određeno vreme sam se mučio sa pismom. Nisam znao šta da radim. Da dođem da vam kažem, da vam ne kažem, da mu odgovorim, da ćutim, i tako neprimetno, probudio se u meni deda Bakić I on mi je naredio I uputio šta da radim. Sa hrabroscu koju nisam pronalazio u običnim danima napisao sam jedno pismo: ‘’Dragi Ujko Petre, ja sam dete iz drugog braka Sofije, zovem se Karmazan i Jovan, imam 27 godina, student sam i ako zelis, možeš doći kod mene, jer moja sestra Vera je pobegla u Pariz." Petru Lungu je bio rumun iz jugoslovenskog Banata, bio je oženio majku koja je bila srpkinja, Sofija Bakić i imali su ćerku od godinu dana. Živeli su u Beloj Crkvi u srpskom Banatu, gde je on bio učitelj, a isto tako i majka. I jednog dana, iz vedrog neba, probudio se u njemu rumun, bio je izbio rat, a on je uzeo svoju ženu, kćerku od godinu dana I, I sa jednom zapregom prešao u Rumuniji, smestio se u Satchinez i otišao na front kao dobrovoljac. Bio je okoreli Rumun, lep kao bor, imao je prosede brkove, smeđe oči, bio je veseo čovek, pevao je na zabavama, imao je dugi staž u piću , bez puno price, zaista pravi Rumun. Suprugu i ćerku je ostavio na milost sudbine. Mama nije znala rumunski, Vera je bila mala, tek otvorila oci. Direktor škole u Satchinezu bio si ti, oče, ziveo si nevencano sa jednom zenom  I vec bio razveden, neka Katerina, koja je leti sedela ispred kuće sa novinama u ruci, da čita, ali novine je držala naopako, bila je u stvari nepismena, ali  se smatrala Gospođa direktorka. Tajno joj se smejao svet!

I tako, život koji uzburka vode sudbine ulije nas sve u jedno korito.

Nakon dve godine stize razglednica da je Petar Lungu umro na bojnom polju, majka je dobila zemlju i penziju, već je bila počela da se snalazi sa rumunskim. Jednog dana ste se venčali, jer je majka bila već trudna sa mnom, već je počelo da se vidi I, neprimetno, počinje da se tkaje naša priča po svetu.

Posle ste saznali da je Petar živ, to vas je mucilo jedno vreme, a onda je sve otišlo u večnost zaborava. Zaborav kojeg život drži u fiokama, dok plete svoju legendu I, jednog dana, stize pismo koje, ironično, primam ja, onaj koji je u vreme tih događaja, bio nerođeni iz priče. Trebalo bi mi možda dosta talenta da opišem redosled onih događaja koji su počeli onog letnjeg popodneva kada sam na brisacu ispred mojih vrata u Campia Turzii br. 39 u Bukureštu, pronašao slabunjavog čoveka, koga je mučila groznica, imao je malariju.  Putovao je vozom tri dana i tri noći. Bio je to Petru Lungu glavom I bradom.

I tako sam saznao njegovu priču, koja je krila sve što čovek može da izdrži, koji je nepravedno bačen na margine istorije. Jer 1947 godine, kada je rat bio završen, Petru Lungu je bio u Francuskoj,  pobegao je na bicikli sa fronta zajedno sa nekim Rumunom iz Moldavije, pokušavajuci očajnički da se vrati u Rumuniju ili Jugoslaviju. Tito je bio izjavio da onaj ko se nije vratio do marta 1947 godine je izdajnik, a u Rumuniji je imao odlikovanje Legije Casti, puka iz Fagarasa. I tako, uhvaćen u klješta istorije, prijavio se u Legiju stranaca, gde je proveo dve godine košmara. Posle dve godine obuke i moralne bede, beži zajedno sa još dvojicom, hapse ga negde u pustinji. Za kaznu je poslat da se bori u Indokinui, tačnije na front u Vijetnamu. Beži i traži politički azil od komunista u Vijetnamu. Bori se uz njegove vijetnamske drugove godinu dana, hapšen je u jednom okruženju, vode ga u disciplinski bataljon i osuđuju na smrt. U noći uoči streljanja, kao u lošim filmovima, oslobodi ruke vezane konopcem, odvezuje noge i ponovo beži natrag svojim drugovima vijetnamskim komunistima. Oni mu ne veruju, drže ga pod prismotrom i jednog dana odredjuje mu se sudbina. Moraće da se oženi sa jednom drugaricom koja se borila sa njima, jednom Vijetnamkom. Bori se uz drugaricu Vijetnamku još pet godina, tokom kojih se radjaju prva deca, Čing-Floarea, Hing-Petar ili nešto slično, i posle oslobođenja, dozvoljeno mu je da ide slobodno gde želi; ima kuću, radja se 13 dece, radi kao prevodilac u Ministarstvu poljoprivrede i uporno odbija Vijetnamsko državljanstvo, prigovarajući da prihvata s ljubavlju da ga primi ako mu se vrati jedan od ova dva izgubljena, rumunsko ili srpsko. Plašio se promena na vrhu Vijetnama, promena koje su mogle da donesu pitanja, kao što su: "Zašto je uzeo Vijetnamsko državljanstvo, da nije slučajno zločinac iz Istočne Evrope, koga je maskirao tok istorije, itd?"

Nosi sa sobom dve fotografije - kuće, on sa Vijetnamskom decom, mešanci gotovo nepodnošljive iskrenosti. Jede jednom dnevno, puši dve pakle cigareta i popije bocu vina tokom celog dana, 30 godina nije video beli sir, crveno vino takođe. Plače sa mnom u restoranu, zuri u mene koji ga mazim I, odjednom, mi kaže da sam njegovo dete, I to nakon što, zagrejan užasnom istorijom, lutajuci cele noći po Bukureštu sa muzičarima za nama. Da, da, rekao je on, ako jedna žena voli jednog muškarca, dete rođeno čak i sa drugim liči na onog voljenog, a tvoja majka me je volela, kaže on nasmejan. Moja majka mi je ovo potvrdila. Ali, volela si i mog oca, pitam je ja. Tatu Karmazana. E! to je drugo nešto, kaže majka. Znači da ja, ovaj koji vam piše, nisam dete rođeno iz ljubavi. Dela istorije! Šta hoćete, mi smo kao u nekoj algebri, gde svako govori jezikom svojih interesa i jedino život dolazi I postavi nas tamo gde ga istorija poziva da se otelotvori.

Šta bi trebalo još da vam ispričam u ovom pismu koje pišem svetu i, naravno, mom ocu, da su se hranili iz jednog bureta u kom su stavljali ribu preko zime, da su imali sledovanje od ne znam koliko paklica cigareta mesečno u svakom slučaju malo, cigarete su bile čisto krijumcarenje, jedna bicikla bila je skupa - kao auto kod nas - a sat, ručni sat, imao je vrednost jedne kuće, jedne vile.

I sutradan, režiser u meni priprema veliki sastanak. Znači Petru Lungu sresce moju majku, svoju prvu ženu, nakon skoro 40 godina, u mojoj kući. Teško mi je ubediti majku, nisam ti ništa rekao tada, tata, igrao sam istoriju, režisera. Režirao sam trunčicu moje biografije. Plakali su, držali se za ruke kao dvoje dece, gledao sam ih kroz odškrinuta vrata.  Rastali su se na vrhuncu života, a sada su bili dva starca, poniženi od strane istorije, izlupani talasima života. Ti znaš da je moja majka ostala siroče sa 4 godine i bila je odrasla u sirotištu u Beogradu. Napisala je knjigu u starosti - "Učiteljica" – koju sam ja stilizovao, korigovao, majka nije dobro pisala na rumunskom - leži negde u nekoj fioci kod mene. Knjiga moje majke, slika bake Rozalie I slika tvog prijatelja, pesnika Florin Paša Uzun.

Šta mogu da kažu dve osobe koje su se volele, a koje je živor odvojio i sada, u starosti, se sastaju. Ne puno. Čute, plaču i gledaju jedan drugoga. Onda sam odveo Petra Lungua na ručak, kući kod vas, u Izvor. 85. U maloj prostoriji bio sam za stolom sa sudbinom mog naroda. Moja majka, koja je bila bigamist, otac Karmazan – sa stavom gospodina Profesora koji piše pisma ciganskoj deci koja su u zatvoru – I Petar Lungu neka vrsta Papillona sa Balkana. Bilo je letnje popodne, negde pored Mosta Izvor. Istorija je pokazala ssivilo svoga lica.. Ploveći životnim talasima, troje ljudi sedeli su za stolom sudbine I četvrti, ja, pratio sam vreme koje se raspadalo u hiljadama komada, kao de je večnost bila samo komad svačijeg života.

Ko zna šta je rečeno, ljudski jezik je suviše siromasan za takve sastanke. Reči se kriju i umiru ispred sudbine. Gledao sam ih kao u čudesnom ogledalu u kome neko, Bog ili Đavo mi je dozvolio da gledam.

U mom umu, sada kad pišem, je ogromna praznina, jaz u kojem su lica zamagljena, reči su umrle. Znam, da igrom sudbine oče, bio si kolega u Visoj Školi za Nastavnike sa Petrom Lunguom, jedino što je on bio dve godine stariji od tebe.

Ono što je usledilo odvija se sada kao u snu. Na peronu stanice, kada je odlazio Petru Lungu, moje kolege, svedoci ispričane istorije, Dabija, Csabi Zaharija, kupili su svaki po jedan sat, po jedan bicikl, koferi su bili puni. Petru Lungu je odlazio u Vijetnam noseci sa sobom objekte kolektivne istorije, satove Pobeda, ruske bicikle, bugarsku odeću, kišne mantile iz Jugoslavije i pravi osećaj da ja, Karmazan, kome neki tepaju onim većnim Nucu, jesam sin Hrabrog Petra Lungua od Balkana pa do Hanoja.

Jednog dana, Petru Lungu se vratio sa Vijetnamskom porodicom u Jugoslaviju. Bio je primljen od strane vlasti, pisale su novine o njemu, davao je televizijske intervjue. Deca su rasuta po celom svetu, u Nemačkoj, Švajcarskoj, on je ostao sa njegovom Vijetnamskom pratiljom u seoskoj krčmi, prezvakavajuci sećanja, pušeći po dva pakovanja cigareta dnevno i pokušavajuci da razume smisao događaja sa kojima ga je Bog blagoslovio.

Došao je Jednom kod mene, u Bukurešt, u vreme jednog Uskrsa, jeli smo sir i pili pivo u Interkontinentalu, sastao se sa Verom, svojom kćerkom, koja je specijalno došala iz Pariza u Jugoslaviju. Sastanak je bio neuspeh, tako mi je ispričala Vera. Sastao se otac sa jednom kćerkom koju je bio ostavio sa godinu dana i pronašao posle 40 godina.

Živeo je neko vreme dok ga nije je sustigla sudbina. On je bio jedan upućen čovek, koji je prošao kroz mnogo toga u životu, mudar u životnim stvarima, ponizan u večnosti. Sudbina ga je zatekla u krevetu. I dan danas, negde u Jugoslaviji, na malom seoskom groblju verovatno postoji krst, na udaru kise I vetrova. E, to ti je istorija!

July 2017

OUR ATTIC OUR LADDER 

Copyright 

Za kopiranje eseja molimo kontaktirajte nas na philosophyofgoodnews@gmail.com za odobrenje autora. 

 

French translation of " Balada za mog oca"